Ne znam čujete li me momci, ali vam moram reci nešto. Moja domovina zadnjih dana ne izgleda isto. Njeni ljudi, vaši ljudi sinoć nisu isto disali. Ne znam čujete li me, ali da nas vidite samo.
Umorna su lica oživjela. Oči koje prečesto kroz brige gledaju, sada kape zbog vas. Od ponosa. Svi se grle, smiju, plaču. Poznavali se ili ne, svejedno je.
Moja je domovina dobila boju. Onu koju dugo na njoj vidjela nisam. Ulice su obojali vaši dresovi, a naše je suze razlile. Vaš je znoj ponio u sebi snagu mora Jadranskoga. Vaša je borba dobila ljepotu polja beskrajnih sto se zlate.
Zato vam želim reci nesto. Igrajte za nju. Domovinu moju koja zadnjih dana ne
izgleda isto.
I ne zaboravite.
Vi niste samo igrači.
Vi ste naša braća.
Sinovi moga ćaće.
Dica moje matere.
I svih matera naših.
Vi ste zrnca krunice i ponos
koji u umornim nogama nosite.
Za nas igrajte.
Kako god završilo.
Za nju igrajte.
Voljenu našu koja nije ista. Zbog vas.
Hvala.
Ivana Klarić